Velika većina površina pod pšenicom je ove godine posejana u optimalnim rokovima, što će značiti da možemo očekivati relativno solidan rod sledeće godine ukoliko ne bude nekih većih nepogoda (suša, poplave ili sl.). Po nezvaničnim informacijama, ove godine je posejano cca. 700.000 hektara pšenice, što predstavlja izuzetno veliki rast u odnosu na prošlu godinu, kada je bilo posejano oko 550.000 hektara. Poljoprivrednici su se odlučili za veće površine pod pšenicom iz razloga što je ona najmanje stradala od suše u odnosu na sve ostale poljoprivredne kulture.
Ono što predstavlja problem skoro svake godine je seme koje poljoprivrednici seju. Naime, ove godine, po nezvaničnim procenama, posejano je 50% nedeklarisanog semena, takozvane „tavanuše“. Iskustva sa ovakvim semenom su razna jer ga jedni poljoprivrednici hvale i pričaju kako oni odvajaju najbolji plod za seme, koji selektuju i zaštićuju hemijskim sredstvima a drugi govore kako kod ovakvog semena ne postoji pravilna zaštita, pravilna selekcija a nije utvrđena ni klijavost. Verovatno su i jedni i drugi u pravu, svako u segmentima koji im odgovaraju. Činjenica je da poljoprivrednici imaju dosta iskustva u vezi semena i ostavljanja istog za narednu setvu ali takođe postoje i veliki izazovi u pogledu pravilne selekcije, čišćenja, zaštite i sortimenta. Sigurno je preporuka da se seje deklarisano seme, za koje proizvođač može da da neku garanciju. Ono što predstavlja dodatni problem kod semena su sorte, gde se i dalje naši poljoprivrednici odlučuju da seju one sorte koje su prinosne, ali kvalitetom (proteinima) jako slabe. Nažalost, učešće ovakvih sorti je cca. 30-35% i zbog ovakvih sorti, domaća proizvedena pšenica se tretira kao stočna (ovo se odnosi na izvoz, gde se zbog manjeg sadržaja proteina, naša pšenica tretira kao stočna koja ima ispod 11,5% proteina). Rešenje ovog problema može biti samo u podsticaju poljoprivrednika u cilju da oni seju kvalitetne sorte, kod kojih sadržaj proteina može da dostigne vrednost i veću od 12%. Takođe, uz setvu ovakvih sorti pšenice i isplate subvencija, otkupljivači bi morali da rade kvalitativno razvrstavanje a sve u cilju da se poljoprivrednici koji seju kvalitetne sorte dodatno stimulišu kako bi učešće ovakvih sorti u njihovoj proizvodnji bilo što veće.
Postoji određeni napredak kod proizvodnje pšenice, ali je on još uvek nedovoljan kako si smo mogli sami za sebe reći da nam je proizvodnja pšenice pod kontrolom i da smo kao država okrenuti ka proizvodnji kvalitetne pšenice. Na žalost, o razvrstavanju i subvencionisanju proizvođača se priča već veoma dugo vremena i pomak koji je urađen je jako mali kako bi smo mogli konstatovati da smo na dobrom putu. Ipak, verujem da u narednim godinama taj pomak možemo uraditi zančajno vidljivijim.
Ono što predstavlja problem skoro svake godine je seme koje poljoprivrednici seju. Naime, ove godine, po nezvaničnim procenama, posejano je 50% nedeklarisanog semena, takozvane „tavanuše“. Iskustva sa ovakvim semenom su razna jer ga jedni poljoprivrednici hvale i pričaju kako oni odvajaju najbolji plod za seme, koji selektuju i zaštićuju hemijskim sredstvima a drugi govore kako kod ovakvog semena ne postoji pravilna zaštita, pravilna selekcija a nije utvrđena ni klijavost. Verovatno su i jedni i drugi u pravu, svako u segmentima koji im odgovaraju. Činjenica je da poljoprivrednici imaju dosta iskustva u vezi semena i ostavljanja istog za narednu setvu ali takođe postoje i veliki izazovi u pogledu pravilne selekcije, čišćenja, zaštite i sortimenta. Sigurno je preporuka da se seje deklarisano seme, za koje proizvođač može da da neku garanciju. Ono što predstavlja dodatni problem kod semena su sorte, gde se i dalje naši poljoprivrednici odlučuju da seju one sorte koje su prinosne, ali kvalitetom (proteinima) jako slabe. Nažalost, učešće ovakvih sorti je cca. 30-35% i zbog ovakvih sorti, domaća proizvedena pšenica se tretira kao stočna (ovo se odnosi na izvoz, gde se zbog manjeg sadržaja proteina, naša pšenica tretira kao stočna koja ima ispod 11,5% proteina). Rešenje ovog problema može biti samo u podsticaju poljoprivrednika u cilju da oni seju kvalitetne sorte, kod kojih sadržaj proteina može da dostigne vrednost i veću od 12%. Takođe, uz setvu ovakvih sorti pšenice i isplate subvencija, otkupljivači bi morali da rade kvalitativno razvrstavanje a sve u cilju da se poljoprivrednici koji seju kvalitetne sorte dodatno stimulišu kako bi učešće ovakvih sorti u njihovoj proizvodnji bilo što veće.
Postoji određeni napredak kod proizvodnje pšenice, ali je on još uvek nedovoljan kako si smo mogli sami za sebe reći da nam je proizvodnja pšenice pod kontrolom i da smo kao država okrenuti ka proizvodnji kvalitetne pšenice. Na žalost, o razvrstavanju i subvencionisanju proizvođača se priča već veoma dugo vremena i pomak koji je urađen je jako mali kako bi smo mogli konstatovati da smo na dobrom putu. Ipak, verujem da u narednim godinama taj pomak možemo uraditi zančajno vidljivijim.
Коментари
Постави коментар