Cene zakupa zemljišta

Pre neki dan, dok sam čekao red u banci, pričao sam sa poznanikom koji se bavi poljoprivredom o prošloj godini. Naravno i on, kao i velika većina poljoprivrednika, nije bio zadovoljan sa prošlom godinom, iz razloga što je imao najviše posejano soje i kukuruza koji su i najviše podbacili sa prinosom. Ono što je na mene ostavilo najveći utisak tokom našeg razgovora su cene zemljišta koje se uzimaju u zakup. Kako mi je preneo, zbog lošeg roda i previsokih cena, on je prošlu godinu završio u debelom minusu, jer prihode koje je ostvario nisu bili dovoljni da pokriju sve troškove ulaganja, rada i zakupa.

Što se tiče cena zakupa, u pojedinim mestima u Bačkoj, one dostižu cene i do 420 EUR po jutru, što znači više od 700 EUR po hektaru. Ovde ne govorimo o državnoj zemlji, već o zemlji koja je u vlasništvu fizičkih lica, koja ne žele da se bave primarnom poljoprivrednom proizvodnjom, već su zemlju koju imaju u vlasništvu izdali drugim poljoprivrednicima u zakup tj. arendu. Ovde se postavlja pitanje, šta je potrebno sejati na tim površinama koje se uzimaju u zakup, kako bi proizvodnja bila isplativa? Uzećemo za primer soju, koja u normalnim godinama i pod normalnim okolnostima, može da dostigne prinos od oko 2 tone po jutru (ovakav prinos se odnosi na veći deo Južnobačkog okruga a u ostalim okruzima u AP Vojvodini prinos soje je dosta manji). Ako pretpostavimo da će cena soje biti oko 40 din/kg, dolazimo do okvirne računice od 80.000 din prihoda po jednom katastarskom jutru. Kada odbijemo od ovih 80.000 din troškove repromaterijala, goriva, osiguranja, utrošenog rada i zakupa, računica je prilično tanka tj. može ostati samo cca. 5.000 din profita. Ovakav profit je veoma mali i pitanje je da li će se ostvariti, jer ako samo malo podbaci prinos ili cena bude manja od očekivane, veoma lako ovakav posao postaje neisplativ. Kao što se može zaključiti, proizvodnja soje se nikako ne isplati na parcelama koje se uzimaju u zakup. Treba napomenuti da se soja pokazala kao jedna od najisplativijih ratarskih kultura u prethodnim godinama, jer ima stabilan prinos (osim u sušnim godinama) i prilično stabilnu cenu. Da se vratimo na osnovno pitanje tj. ako se ne isplati proizvoditi soju na parcelama koje se uzimaju u zakup, šta se isplati proizvoditi?

Kako ne bi došlo do bilo kakve zabune, cenu zakupa tj. arende, kao i u većini privrednih segmenata, određuje tržište. Velika većina poljoprivrednika, mojih poznanika, smatra da je cena zakupa od preko 700 EUR po hektaru previsoka. Njihov stav je da bi cena zakupa trebala biti u rasponu od 400 do 500 EUR po hektaru, kako bi poljoprivredna proizvodnja bila isplativa. Činjenica je da su cene zakupa trenutno previsoke i postavlja se pitanje da li će cene zakupa i dalje rasti u narednom periodu ili će doći do njihovog pada? Nekako se sam po sebi nameće odgovor da bi to trebalo biti ovo drugo.