Već sam više puta pisao, koje su sve prednosti genetski nemodifikovane soje u odnosu na modifikovanu, ali bi valjalo da je još jednom podsetimo svih tih prednosti. Naime, za nešto više od mesec dana, u zavisnosti od spoljašnje temperature, počeće setva prolećnih kultura a samim tim i setva soje, pa bi bilo dobro da se podsetimo da je genetski nemodifikovana soja mnogo bolja za nas, kako za poljoprivrednike tako i za celo društvo, u odnosu na soju kod koje je rađena modifikacije određenih gena.
Srbija je poznata kao zemlja koja može više da proizvede soje u odnosu na njene domaće potrebe što znači da deo naše soje odlazi u izvoz. Svake godine se u Srbiji poseje između 200 i 250.000 hektara i ukoliko prosečan rod bude između 2,5 i 3 t po hektaru, Srbija raspolaže od 500 do 750.000 tona ove veoma vredne uljarice. Ukoliko se ne iskomplikuje ekonomska situacija, kakva je bila prošle godine kada je rod soje bio umanjen, kada izvoz soje praktično nije postojao nego je postojao uvoz od cca 150.000 t, za poljoprivrednika, soja može predstavljati jednu od najboljih ratarskih kultura za gajenje. Ono po čemu je Srbija još poznata je uzgoj genetski nemodifikovane soje tj. u Srbiji se, prema određenim procenama, seje oko 99% nemodifikovane soje a samo je 1% modifikovane. Primer, u standardu „Dunav soja“ (Dunav soja je asocijacija koja okuplja proizvođače, prerađivače i trgovce soje iz svih zemalja dunavskog sliva), Srbija je okarakterisana kao zemlja sa izuzetno niskim stepenom rizika za modifikovanu soju tj. praktično se modifikovana soja javlja samo u tragovima u celoj Srbiji. Najzaslužniji za ovakav dobar rezultat su svakako poljoprivredni proizvođači, koji nisu prihvatili modifikovanu soju i nisu želeli da nasednu na priče proizvođača ovakvih semena da je ona dobra za njih. Ukoliko sagledamo te navodne prednosti koje ima modifikovana soja u odnosu na nemodifikovanu, doći ćemo do zaključka da je jedina prednost u hemijskim zaštitnim sredstvima tj. troškovi hemije po hektaru su mnogo manji kod modifikovane soje (ova soja, kao što je to svima poznato, prska se totalnim herbicidom). Važno je napomenuti da prinosi modifikovane soje nisu veći u odnosu na redovnu soju iako su neki proizvođači ovakvog semena tvrdili suprotno. Ušteda koja se ostvari na hemiji, veoma se brzo izgubi prilikom prodaje modifikovane soje tj. promet modifikovane soje je zabranjen u Srbiji i zbog ovoga, proizvođač može da trpi razne ucene od strane otkupljivača i da mu prodajna cena bude znatno manja u odnosu na nemodifikovanu soju.
Kao što to možemo lako zaključiti, uzgoj genetski modifikovane soje nikako ne može biti opravdan u Srbiji, jer bi proizvođači imali štetu. Genetski modifikovana soja treba da se gaji u SAD-u, Brazilu ili u Argentini a Srbija nije nikako pogodna za ovako nešto. Veoma je mnogo vremena i energije uloženo u to da postanemo poznati po nemodifikovanoj soji i to tako treba i da ostane.
Srbija je poznata kao zemlja koja može više da proizvede soje u odnosu na njene domaće potrebe što znači da deo naše soje odlazi u izvoz. Svake godine se u Srbiji poseje između 200 i 250.000 hektara i ukoliko prosečan rod bude između 2,5 i 3 t po hektaru, Srbija raspolaže od 500 do 750.000 tona ove veoma vredne uljarice. Ukoliko se ne iskomplikuje ekonomska situacija, kakva je bila prošle godine kada je rod soje bio umanjen, kada izvoz soje praktično nije postojao nego je postojao uvoz od cca 150.000 t, za poljoprivrednika, soja može predstavljati jednu od najboljih ratarskih kultura za gajenje. Ono po čemu je Srbija još poznata je uzgoj genetski nemodifikovane soje tj. u Srbiji se, prema određenim procenama, seje oko 99% nemodifikovane soje a samo je 1% modifikovane. Primer, u standardu „Dunav soja“ (Dunav soja je asocijacija koja okuplja proizvođače, prerađivače i trgovce soje iz svih zemalja dunavskog sliva), Srbija je okarakterisana kao zemlja sa izuzetno niskim stepenom rizika za modifikovanu soju tj. praktično se modifikovana soja javlja samo u tragovima u celoj Srbiji. Najzaslužniji za ovakav dobar rezultat su svakako poljoprivredni proizvođači, koji nisu prihvatili modifikovanu soju i nisu želeli da nasednu na priče proizvođača ovakvih semena da je ona dobra za njih. Ukoliko sagledamo te navodne prednosti koje ima modifikovana soja u odnosu na nemodifikovanu, doći ćemo do zaključka da je jedina prednost u hemijskim zaštitnim sredstvima tj. troškovi hemije po hektaru su mnogo manji kod modifikovane soje (ova soja, kao što je to svima poznato, prska se totalnim herbicidom). Važno je napomenuti da prinosi modifikovane soje nisu veći u odnosu na redovnu soju iako su neki proizvođači ovakvog semena tvrdili suprotno. Ušteda koja se ostvari na hemiji, veoma se brzo izgubi prilikom prodaje modifikovane soje tj. promet modifikovane soje je zabranjen u Srbiji i zbog ovoga, proizvođač može da trpi razne ucene od strane otkupljivača i da mu prodajna cena bude znatno manja u odnosu na nemodifikovanu soju.
Kao što to možemo lako zaključiti, uzgoj genetski modifikovane soje nikako ne može biti opravdan u Srbiji, jer bi proizvođači imali štetu. Genetski modifikovana soja treba da se gaji u SAD-u, Brazilu ili u Argentini a Srbija nije nikako pogodna za ovako nešto. Veoma je mnogo vremena i energije uloženo u to da postanemo poznati po nemodifikovanoj soji i to tako treba i da ostane.
Коментари
Постави коментар